Vuk posjetio Crvenkapicu

Vratia se Šime, gdi je bija? Nakon prvotnog šoka kaj se nalazim na radnom mestu i buđenja prije devet morala sam posložiti neke kockice u glavi, pa me evo opet nakon kratkog predaha. Moja mi je kolegica već prvi dan objasnila da sad nemam razloga nastaviti s kolumnom jer više nisam celi dan s decom, pa se onda ni nema kaj pisati. Tak. Kratko i jasno, poručila mi je. Ali baš njoj u inat, a opet za gušt vama koji me možda nekad s veseljem čitate nastavljam pa doklen izdržim ili dok me ne počnete pljuvati po gradskim čoškima.

Ipak se nas četvero sastanemo jenput dnevno i to od ovog tjedna u dvorištu Tratinčice. Onda sednemo u naš tutač pa jurimo doma. Bjacek naduren jer ne zna kak se sad odjenput pojavila mama, prda brblja o provedenom danu, mili i ja poslagujemo kockice, zatvaramo uredovno radno vreme i prebacujemo se na dječje teme i obaveze.

Prvi radni tjedan sam već odradila i morem vam reči da sam se jedva dočekala vikenda koji je pak preletel da nisam ni trepnula. Malo kavica, malo šoping, pa red kuhanja, čišćenja i peglanja i već je nedjelja popodne. Najmrskiji mi dio tjedna. Ni sam ne znaš kak je već došla, a ona je tu. Vrnul bi vuru da moreš, a nemaš kak jer to još niko nije zmislil. I onda opet strka i zbrka ponedeljka, ali čim zaprem komp u ponedeljak i zasednem na bicikl svet je lepši i sve je lakše, kaj ne?

Otkak je svako od nas u ponedeljak moral krenuti na svoje radno mesto tak su i buđenja postala ranija. Zapravo još se uvek ušaltavamo, štopamo i premeravamo kad se najbolje dići, kolko nam treba za deci navleči štramplje, napuniti flašice, obleči kape i spakirat ih i pokopčat u auto siceve. Cirka oko 10 minut u savršenim uvjetima znači da je komplet obleka i obuća pripravljena na stolcima i samo čekaju da ih ujutro navlečemo deci prek glave. Ako slučajno patike nisu na mestu, a prdu baš ni na koji način nemrem uvjeriti da obleče majicu s medekom koju sam joj pripremila, onda je to potpuna katastrofa a prolazno se vreme zna odvleči i na kojih 15 do 20 minuta.

Teško mi bilo bjaceka buditi tak rano, al kamen mi padne sa srca kad se u ranu zoru, još za mraka, približimo vrtiću pa ugledam još malih glava koje pospano bauljaju u istom smjeru. Nije jedini, odma mi je lakše. Prvo smo ga jutro ostavili onak kak sam planirala. Kratko i gotovo bez pozdrava, ali ko da bi i njemu bilo jasno kaj se događa. Kaj bi vredelo da sam ostala i vodila ga za rukicu od igračke do igračke. Bilo bi to samo odgađanje agonije koja se nemre izbjeći. Suzu sam pustila naravno, ali dok me on već nije videl.

Jedan od prvih mi radnih zadataka bilo je ni više ni manje nego otvorenje Crvenkapice. Baš ko da su mene čekali, meni prirodna i poznata tema. Eto, makar nisam celi dan s decom, ali uvek se najde nekaj vezano na tu temu. Pozdrav mojoj kolegici J

Alzo, sastali smo se u novom vrtiću u rano jutro, mi novinari na čelu s gradonačelnikom i ekipom mu suradnika. Vuk je tog jutra obišel Crvenkapicu. Došel je proveriti kak je spremila košaricu i kaj je u nju stavila i dal bu od nje bakica ozdravela. Projurili smo kroz sve skupine, decu smo dobro ušokirali pa su bokci nakon našeg ulaska ostali zabezeknuto stajati. Sezona je kihanja, kašljanja i šmrklji. To se vidlo i na licima gotovo svih prisutnih. I taman kad sam se zapitala gdi je bakica, odgovor se nametnul sam od sebe. Iz gomile nas odraslih iskočila je naša zamjenica gradonačelnika i primila se brisanja šmrkljivih nosića. To je ta bakica koju sam čekala. Svaka joj čast. I sad recite da se ne najde neka tema vezana uz decu. Njih nemremo ni da očemo zaobiti, pa na njima svet ostaje. Jel jasno?