1000 zakaj i 999 zato

Ovih se dana osećam ko da sam u kakvom kvizu znanja no glavna mi nagrada uvek izmakne pred nosom budući da dok stignem do zadnjeg pitanja budem iznervirana i luda od smišljanja odgovora.
Zakaj, zakaj…postala je prdina glavna opsesija. Zakaj tata ide na posel, a zakaj mora raditi, a zakaj moramo kupiti kruh, a zakaj moramo jesti, a zakaj moramo živeti…i tak to ide unedogled, veže se jedno na drugo.

Svi moji pokušaji da izbacim odgovor na koji ona više nebi imala kaj pitati su besmisleni, jer to “a zakaj” njoj dojde ko od šale, a ja kolko god se trudila nikak da proniknem u njenu logiku.
Neki smo dan, igrom slučaja, prda i ja završile na sprovodu. Nisam je planirala voditi, al kad je čula da se nekam spremam, više je se nisam mogla rešiti. Putem do groblja sve je bilo ok, jer je već tam par put bila, al nije očekivala da bumo ovaj put hodali za nekakvim sandukom u kojem leži neko ko je do jučer disal. Kad smo prešle zebru i krenule put mrtvačnice krenulo je “a zakaj”. Zakaj mi sad tu idemo? Zakaj je ta baka umrla? Zakaj je bila stara? Zakaj se davno rodila? Zakaj se potrošila? Zakaj se sad ona vozi u sanduku? E onda kad smo sanduk na sekundu izgubili iz vida nastala je lagana panika sve dok nismo zišli iz zavoja i ponovo ga ugledali. I kam sad ide taj sanduk? I zakaj su sad svi stali? Zakaj budu sad tu baku stavili u zemlju? Zakaj se mora odmoriti? Zakaj sad svećenik govori? … i onda opet ispočetka, zakaj je umrla, pa ja u jednom momentu objasnim da to tak uglavnom ide u životu, prvo umiru stari, pa onda mladi i onak usput nadodam da bum jednog dana i ja, mama, umrla, ali to bude za puno, puno godina. E tu nastane pauza, prda na moje čuđenje ne nastavi sa zakaj nego veli: bum se ja za tebom plakala. Oči mi se napune suzama, stisnem joj ručicu i krenemo dalje za povorkom.

Strašna je ta moja mišica. Ovih je dana odlučila parirati vanjskim temperaturama pa je svoj sistem lagano podigla za dva stupnja koji mi nedaju na miru spati. Uz temperaturu ni kiša nam neda na ulicu pa doma čitamo knjige koji su opet okidač za tisuću zakaj. Tak se ni manje ni više zalepila za faktopediju i stranicu 127 na kojoj je naslikan presjek ljudskog tijela s debelim i tankim crevom. Gdi je ono za kakač mama, pita me dok lista stranice. Ne znam kaj ima u tome tak privlačno, ali fascinirala ju slika i neda se od nje. Moji pokušaji da ju zainteresiram za koje drugo područje ne uspjevaju, no pokušavam i dalje jer se slabo snalazim u ovim “vodama”. Zakaj je to crevo, zakaj? Osim da u tom “kanalu” završi sve kaj pojedemo i da onda to izbacimo van u zahod, pa krene k tati na posel, ne znam joj pametnije objasniti. Tak mi i treba kad sam na satima biologije imala pametnijeg posla i zurkala van kroz prozor, sad mi taj jedan “zato” i fali. Jedva čekam da dojde mili s posla pa da on preuzme ulogu profesora.

Moram se pohvaliti da smo i mi jedni od 70-tak sretnika koji su uspeli dete upisati u vrtić kaj znači da na jesen okrećemo novu stranicu u prdinom, ali i našem životu. Nema više spanja do pol 10 ni pregovaranja bumo il nebumo prali zube, sumnjam da se bu s tetama moglo tak labavo kak s mamom. Pomalo ju pripremamo na taj veliki korak iako sam uvjerena da sve te pripreme s prvim danom vrtića padaju u vodu. No kak čujem ostale iskusne mame više treba samu sebe pripremati na taj čin nego samu decu jer se oni prilagode čim mama okrene leđa i zalupi vratima. Prvo odvajanje od prde nakon proslavljenog prvog rođendana i moje prvo radno jutro proteklo je u suzama, kaj bu tek za koji mesec, ovaj put ostavljam dvoje malih sisavaca iako još nismo sigurni gdi bumo bjaceka ostavili. Pa nebum se uklopila celi tjedan u radnu okolinu, sedela bum u čošku i tulela nad šalicom nesa. Još dugo toplo ljeto i vraćam se radnim obavezama, a onda bu se i Mama na kvadrat zauvek pozdravila s vama.