Tehnički pregled i sok od jabuke

Iako mnogi zavide trudnim ženama jer žive u uvjerenju da nas svi nose ko kap vode na dlanu uvjeravam vas da to ni izdaleka nije tak. Sve one fore s reklama kad dragi usred noći ustaje i po najvećem pljusku trči nebi li svojoj ženici utažio žeđ voćnim napitkom, a ona ga po povrtaku pokislog i premrzlog sa smiješkom pita: a nije bilo od jabuke? on na to njeno naravno uzvraća plidenta osmijehom…ne znam koji su to marketinški stručnjaci i gdi crpili ideju za ovu reklamu, al sigurno je jedno – priča ne drži vodu. Svakodnevica je trudnicama zapravo sasvim drugačija.
Evo naprimjer, naša nam druga polovica ponekad zna povjeriti, po njegovom mišljenju, sasvim jednostavne i brzo rješive zadatke.
Znači, osim kaj sam jednom mjesečno obavezna obaviti tehnički pregled same sebe kod doktorice, ovog me tjedna isti posel zapal obaviti s našim limenim ljubimcem. Puna zanosa i nade da bumo ja i prda to rešile ko od šale u manje od pol sata, sedamo u istog i krećemo put stanice. Usput na bankomatu podignemo celu hrpu love jer opće je poznato da na tehničkom ne prolazi nikaj drugo osim kešovine. Ok. Obavljeno. Budući da u Koprivnici imamo mogućnost izbora odustajem od čekanja i krećem prema drugoj stanici. Pun pogodak. U redu samo jedan Clio koji je već na valjcima. Sva sretna krećem prema šalteru. Simpatična gospođa vraća me u auto. Prvi put po prometnu. A onda opet po osobnu. Mislim, nije njena greška. Ipak sam ja plavuša 
E dobro, kad smo kompletirale papirologiju teta šalterka traži me točno 293 kune koje su na nesreću u mom novčaniku zaokružene na 300. I kaj sad? Nikaj, blagajna nema sitnog, sve bumo na kraju obračunali veli i šalje me van, da obavimo praktični dio posla. Prda me čeka u autu. Uz otvoren prozor. Popila je već celu bočicu soka. Gospon tehničar, okreće očima kad spazi da je gospođa na tehnički dopeljala i dete. A kad bi znal da jedno još nosim, vjerojatno bi doživel živčani slom na licu mesta. Umesto mene.
Izbacujem prdu iz vozila, na njegov zahtjev kaj mu sa svojih 12 kila nebi predstavljala teret na valjcima dok on sprobava kočnice il kaj već. Uglavno malo vrti kotače napred, pa natrag, pa tu i tam zakoči. To bi ja i prda obavile bez po muke.
E dobro. Kad se uvjeril da pri ovom sve štima šalje nas napred i poseda u auto. Ajmo redom: levi, desni, žmig žmig, rikverc, svetla duga-kratka. Skoro isto ponovimo i sa svim tim odostraga. Budući naša limena škatula vozi na plin, onda je i to važno prekontrolirati. I? Jel pušča kaj? Dovikuje drugi tehničar s nekolko metri, a mene mam seče u glavi.
Ma jok! Odgovara moj majstor, a ja se odvažno nasmijem. E dobro, sad sparkirajte tu sastrane i dojdite k meni.
Pih, čas posla, mislim si. Rešila sam to ko od šale. Isti tren zovem frendicu i dogovaram kavu za cirka oko 15 minuta kolko mi još treba da rešim papire i platim.
Eeeee da. A onda je svizac zamotao čokoladu u omot… Sve sam si ja to lepo zamislila. Al tek je onda počela kalvarija. Te vam auto nije uopće registriran da vozi na plin, te nemate potvrdu da je plinska instalacija ispravna, pa kak smo ga uopće lani registrirali…i još hrpa za mene nesuvislih pitanja koja zveckaju po mojoj glavi. Tlak mi se diže, a uha i obrazi poprimaju blago rumenu boju. Čul bu on mene!!! Mislim ovaj moj doma, ne gospon tehnički. Pokunjene glave jer mi drugo ne preostaje skupa s prdom sedam u auto i odlazim obaviti kaj nam je još dano u zadatak.
Usput zovem supružnika, srdita ko ris, da mu se pohvalim novim obavezama. A on? Iz sveg moga izrecitiranog u nekolko sekundi izvuče za njega najvažnije pitanje: kam je zalepil naljepnicu? Naime, u telefonskom razgovoru uz prvu jutarnji kavicu posebno me insturiral nek gledam kam bu gospon lepil etiketu i nek mu velim nek ne lepi na onaj dio zatamnjenog stakla.
Kaj kam je zalepil, pa iznad šajbe desno, gore na lim! Velim onak, usput. I onda čujem da i sugovornik s druge strane telefonske slušalice poprima moje raspoloženje. KAAAAAAAAAAAAAAAJ??? Kam je zalepil? Na lim??? Pa jel on normaaaaalan? Ko je bil taj? Mladi, stari? Kak se zove?!??
Budući me kroz slušalicu ne vidi, s osmehom od uha do uha promrljam tek: paaaaa, onak, srednjih godina, ne znam kak se zove, al dobro izgleda.
Hihihi, pucanj ipak nije bil u prazno , a kroz glavu mi proleti ona s početka: a nije bilo od jabuke !?!?