Maškare ća mogu maškare

Ona bi bila princeza, a ja sam se nabrusila i baki naložila da joj zašije dimnjačarsko odjelce. Pogađate, radi se o prdi. Bjacek se ne zna usprotiviti pa je bil pretvoren u dimnjačara bez da je znal. Malo sam ga samo malo bolje umila i bil je originalni, mali srećonoša, kaj ćeš bolje za ova krizna vremena.

Princeza!! halO!?!? Pa takvih bu najmanje sedam u grupi, ostalih sedam bu veštica, kolko sam imala za čuti u razgovoru na hodniku. Pa niko ju nebu poznal, ko dimnjačara budu ju zapamtili, ako po ničem drugom onda po drek kefi koju sam joj naumila tutnuti u ruku ko zamjenu za dimnjačarsku drot kefu.

Ja si nisam nikad želela biti princezom. Jednom sam se ipak u nju pretvorila, ne za fašenkarenja nego za vjenčavanja i to mi bilo sasvim dost. Moj odabir kostima u mlađim danima bil je recimo praktičniji. Jedne smo godine, sećam se, ja i sis osvanule u izdanju rokera s Moravu, sećate se tih likova u lajbecima i kapicama. Na vratima bi pjevale o nekoj Stojadinki koja ovce šiša umesto da molimo za jaje, i pokazalo se jednako tak efikasnim kak i da izgovaramo onu Mi smo male maškare. I tak su nas se hteli čim prije rešiti pa bi nam tutnuli koji dinar, samo da začepimo i preselimo se na drugi kućni broj.

Danas je takvih koji obilaze vrata u mom kvartu malo. Tek tu i tam neko zaluta. Ne znam jer su deca odustala od maškara jer im se ne hoda po zimi il zato jer mi odrasli sve manje otvaramo u nedostatku onoga čim bi im napunili košaricu.

Sećam se svojih maškaranih pohoda po selima u okolici Umaga. Mojoj promrzloj grupici nije bil problem peške potegnuti ni kroz tri sela. Iznenadilo me kaj su se tam, iako Istrijani slove kao oni dubljeg džepa, svi redovito lovili za vrata frižidera iz kojeg bi nam uredno pretovarivali nekolko metri kobasica, a k njima i par komada jajci. Nismo baš bili zadovoljni. Kaj smo trebali s tim napraviti? Kobasice nam onda ko desetogodišnjim klincima baš i nisu mirisale tak primamljivo ko danas. Jajca su nam samo stvarala probleme, zato bi ih odma shitali pod lesu, ako ne i dragom darivatelju ukrasili fasadu njegovim velikodušnim poklonima. Deca. Kaj buš. Nismo tad razmišljali da ima gladnih i potrebitih. Jednostavno smo se morali spucati i pokazati mu kaj mislimo o njegovom poklonu.

Volim maškare iako si i kroz godinu dozvolim tu i tam pojaviti se u nekom neobičnom izdanju, zapopevati na ulici ili otplesati na korzu, onak, za dušu, pa nek si misli ko kaj oče.

Pred koje smo se leto ja i ekipa deset ozbiljnih ljudi dogovorili i pretvorili na jedan dan u meduze. Potrudile smo se ja i kolegica. Više ona nego ja jer je ona bila majstorica pri mašini, ali trebalo je bome napraviti deset klobuki, na njih prišiti pipke, tijela napraviti od vreća i na koncu svega, lepo se nalarfati, kak prave meduze. Kostim originalan, a mi zadovoljni, to je najbitnije. Prepoznali su naš trud i organizatori, pa su našu grupicu nagradili jednodnevnom, cjelodnevnom, kartom za bazene za jednu osobu. Da smo bar prošetali Rožacom i Segetom, tam bi bar svako dobil istarsko jajce, ovak nam je preostalo samo svaki se na pol vure iz revolta u bazen popišati.