Dečje mudrosti

Zamislite vi ovo. Primim se ja neko popodne spirka i metle, a onda celi donji kat zaokružim jednim širokim potezom usisavačem. Moj dvojac za to vreme u drugom čošku hiže već mi dela posla. Bjacek jede krekere, a damica je slučajno putem iz kuhinje razlijala pol šalice čaja s medom. I pogađate, produžila, pa zasela pred teve.

–         Mama ko bu nam došel? – pita bjacek. Kak to on misli ko bu nam došel, zakaj bi nam stalno neko moral dojti?!?

–         Pa zakaj onda čistiš? – o da mu sunce žarko, pa jel mama čisti samo dok nam neko mora dojti? Lepo su si oni složili puzle v glavama – mama i tata pospremaju samo dok nam neko dolazi. Ostalo se ne računa. Istina je da je pri nama poprilično prometno, pogotovo f prosincu, ali nije baš istina da se krpe i prontoja vlovim samo dok nam se neko najavi.

–         Mogli bi mi malo pomoći, za svaki slučaj ak nam neko ipak dojde – nagovaram ih, ali u njegovom se slučaju to slabi prima, dok ona ipak, kak prava ženica, pomogne oko nekih detalja, pa mi uskoro celi zid oblepi svojim netom ispod flomastera proizašli crtežima.

–         Evo, sad je to to – zaključi. Prekrasno! Doprinesla je i ona, nemrem reči da nije.

Nedeljno jutro iznenadi nas beli pokrivač. Zbudim se prva pa iako još nije otkucalo 8 skočim iz kreveta ko da mi je nepunih 8.

–         ISUSSEEEEKKK  – prozborim dok razmičem zavjese. Prda i bjacek automatski poskaču iz kreveta i već su puni planova. Olaf, pod broj jedan, breg za spuštanje, grudanje, anđeli f snegu…Ubrzo iskopam skijaška odjelca pa ih zabundam i izbacim tati koji se već druži s lopatom.

Uskoro spustim i sanjke, pa tata preuzme ulogu soba. Osim kaj vleče sanjke i jezik mu začas visi baš onak kak Rudolfu. Moji pajceki hihoću se dok im pahulje padaju po nosu. Pa onda nek neko reče da ne podnosi sneg i snježne radosti. Mi velki postali smo prekomotni i gunđamo na sve i svakaj. Nikad nam ne paše, a zapravo za veselje treba tak malo, najlakše se u to uvjeriti ak pogledam svoju decu. Ni smržnjeni prsti ni crveni nosi, premočene čizmice il rukavice, ništ ih ne smeta. Smeta ih mama koja stalno kak kobac nad njima vreba s raznoraznim upozorenjima.

Sanjamo o belom Božiću, a dok zabeli dan-dva nakon, onda skidamo sve svece s neba jer je eto baš sad trebal zapasti. A kad bu ak nebu sad. Samo, bojim se onoga kak veli jedna moja pajdašica, ak je sad tak stislo, kak bu tek f kolovozu!?!